Naknada troškova i prebivalište zaposlenog

Pravo na naknadu troškova prevoza imaju lica koja se nalaze u radnom odnosu, dakle lica koja imaju potpisan Ugovor o radu. Za ostvarivanje ovog prava nije od značaja da li je lice zaposlenom sa punim ili nepunim radnim vremenom. Sa druge strane, lica koja su radno angažovana van radnog odnosa (privremeni i povremeni poslovi, ugovor o delu, ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, dopunski rad) po samom Zakonu o radu nemaju pravo na naknadu troškova prevoza, osim ako njihovim ugovorom ili opštim aktom poslodavca to pravo nije izričito predviđeno. Zaposleni ima pravo na isplatu troškova prevoza samo ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz za dolazak i odlazak sa rada. Poslodavac može obezbediti troškove prevoza tako što će zaposlenima omogućiti korišćenje službenog vozila, vaučere za gorivo kada postoji mogućnost i volja zaposlenog da koristi privatno vozilo, ili mesečnu pretplatnu kartu za javni prevoz. Ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, tada zaposlenom pripada naknada troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Prema sudskoj praksi, naknada troškova prevoza se zaposlenom isplaćuje u visini cene pojedinačne prevozne karte u javnom saobraćaju za svaki dan dolaska i odlaska sa rada, a najviše do iznosa cene mesečne pretplatne karte. Ukoliko zaposleni na posao dolazi javnim prevozom, najekonomičnija opcija za poslodavca jeste da sam obezbedi mesečnu pretplatnu kartu, budući da u tom slučaju ima trošak za tzv. “radničke” mesečne pretplatne karte, dok ukoliko naknadu troškova prevoza vrši u novcu tada zaposlenom isplaćuje u iznosu tzv. “građanskih” mesečnih pretplatnih karti što predstavlja veći iznos. Ukoliko poslodavac nije obezbedio mesečnu pretplatnu kartu tada je dužan da zaposlenom isplaćuje iznose prema tzv. “građanskim” mesečnim pretplatnim kartama. Ukoliko je kolektivnim ugovorom, opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu predviđen veći iznos od onog koji predviđa Zakona o radu, tada će zaposleni imati pravo na veći iznos. U praksi se često dešava da poslodavac od zaposlenog traži izjavu kojom se odriče primene odredaba iz kolektivnog ugovora. Takve izjave su apsolutno ništave i nemaju pravno dejstvo, pa ukoliko su se zaposleni i saglasili sa time, svakako bi u sudskom postupku mogli da potražuju ono što je za njih povoljnije. Zaposlenom naknada troškova prevoza pripada samo za one dane kada je dolazio na rad, pa ukoliko se naknada troškova prevoza vrši po završetku meseca u novcu, tada bi poslodavac imao pravo da obračuna koliko je dana zaposleni dolazio na rad i da za te dane isplati naknadu troškova. Za dane kada je zaposleni bio na bolovanju, plaćenom ili neplaćenom odsustvu, godišnjem odmoru i drugo, ne pripada mu naknada troškova prevoza. Ukoliko poslodavac nije obezbedio prevoz za dolazak i odlazak sa rada, niti zaposlenom vrši isplatu troškova prevoza, tada zaposleni ima pravo da pokrene radni spor radi naknade tih troškova sa zakonskom zateznom kamatom. Potrebno je voditi računa o tome da potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju za tri godine. Ukoliko u sudskom psotupku bude sporno koliko iznose troškovi prevoza, tada će veštak ekonomsko finansijske struke uraditi nalaz i mišljenje gde će obračunati tačan iznos pripadajućih troškova. Danas je česta pojava da poslodavci zaposlenima ne obezbeđuju naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rad, vodeći se činjenicom da zaposleni na posao dolazi peške ili prevoznim sredstvom sa drugim licem što ne zahteva finansijski izdatak. Ovo nisu razlozi za uskraćivanje troškova prevoza, posebno imajući u vidu da je trenutno važeća sudska praksa takva da zaposlenom ovi troškovi pripadaju ukoliko od mesta stanovanja do mesta rada ima bar jedna stanica gradskog prevoza, bez obzira na to na koji način taj zaposleni dolazi na posao. Ukoliko zaposleni promeni mesto stanovanja nakon zaključenja ugovora o radu, poslodavac nije dužan da mu isplaćuju veću naknadu troškova prevoza od one koju je isplaćivao pre promene mesta stanovanja. Bez obzira na ovakvo zakonsko rešenje, zaposleni uvek ima mogućnost da poslodavcu uputi molbu za uvećanje troškova prevoza, na šta poslodavac može dati saglasnost. Sa druge strane, moguće je da je kolektivnim ugovorom ili opštim aktom poslodavca predviđeno pod kojim uslovima zaposleni mogu da ostvare to pravo i bez saglasnosti poslodavca. Na taj način zaposlenom se garantuju povoljnija prava od onih koja su zagarantovana Zakonom o radu. Primera radi, to može biti preseljenje usled sticanja prava svojine na nepokretnosti ili preseljenje usled zasnivanja bračne zajednice itd. Ono što je nedostatak Zakona o radu, ali i većine kolektivnih ugovora, jeste upravo taj što ostavljaju prostora za zloupotrebe od strane zaposlenih, prijavljivanjem na adrese prebivališta van sedišta poslodovca pre sklapanja ugovora o radu, a faktičkim ostajanjem u mestu istom kao što je sedište poslodavca.