Трошкови на име доласка запосленог на рад и одласка запосленог са рада

Неколико година уназад нас у пракси „дрма“ тема накнаде трошкова превоза – односно доласка на рад запослених и одласка са рада запослених. Оно што је најпроблематичније са овим предметима јесте чињеница да се ради о константно актуелним предметима, цикличним, у којима је основ исплате исти. Све ово јер послодавац одн. оснивач послодавца ако се ради о субјектима јавног сектора , стално касни и увек пада у доцњу са исплатом нових, актуелних утужених периода исплаћујући старе заостатке по пресудама или судским поравнањима, као и трошкове судских поступака. Врхони касациони суд се добрано потрудио да закомпликује ситуацију својим опречним ставовима, док је са друге стране законодавац, да се тако изразим, несмотреношћу ( јер не желим да верујем у зле намере законодавне власти да појединим адвокатима омогући да релативно лако пронађу „рупе у закону“) омогућио својеврсно одсуство контроле злоупотреба и мањак критеријима за правично одмерење накнаде потребне за остваривање једног од основних уставних права – права на рад. У погледу овог проблема који се тиче различите судске праксе и то праксе највише судске инстанце у Републици Србији указујем на две одлуке Врховног касационог суда настале у периоду од око два месеца разлике. Реч је о пресудама бр. Рев2. 3069/20 од 10.02.2021. године и Рев2.3110/20 од 08.04.2021. године. Наиме , у оба случаја се ради о исплати трошкова на име доласка на рад и одласка са рада за тзв. ципелиће. У ранијој пресуди од фебруара 2021. године је одбијен тужбени захтев имајући у виду раздаљину (која није прописана ниједним прописом у Републици Србији) и имајући у виду саобраћајно вештачење којим је утврђена минутажа односно колико временски је потребно тужиљи да пређе релацију доласка на посао и одласка са посла. У каснијем ставу, из априла месеца 2021. године одређено је да тужиља има право на исплату трошкова на име доласка на рад и одласка са рада без обзоира на раздаљину. Судска пракса се не сматра извором права у правном систему Републике Србије, али се свакако одлуке највиших судских инстанци имају сматрати начином за усаглашавање судске праксе, па се сходно наведеном поставља питање како је могуће да исти суд, највиша судска инстанца у земљи, у периоду од само два месеца разлике, доноси потпуно другачије одлуке, а правна ствар је истоврсна. Оваква пракса поспешује правну несигурност и неизвесност свих страна у поступку. Кровни закон који регулише ово питање је Закон о раду, који у члану 118. тач. 1 Закона о раду (”Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13), прописује право запосленог на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. Према наведеној законској одредби, обавеза је послодавца да запосленом надокнади трошкове превоза у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. Превозном картом у јавном саобраћају сматра се издатак по основу превоза запосленог од места становања до места рада. Законом се не прецизира врста превозне карте (једнократна – за вожњу у једном правцу, дневна или месечна), нити се прецизирају услови под којима ће послодавац утврдити удаљеност места рада од места становања запосленог, али упућује да се трошкови превоза надокнађују запосленом у складу са општим актом и уговором о раду. То значи да послодавац треба својим општим актом или уговором о раду са запосленим, да утврди ближе услове и критеријуме под којима запослени ово право може да оствари. Уколико послодавац то не учини, одредбе Закона о раду и Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика, примениће се непосредно. Ако се ради о накнади трошкова превоза у граду, где функционише градски превоз, послодавац треба да надокнади запосленом превоз у висини цене превозне карте за градски превоз који функционише у том граду. Удаљеност места становања запосленог од места рада у сваком случају мора бити толика, да запослени има реалну потребу за коришћењем превоза, при чему није од значаја да ли јавни превоз користи или на посао иде сопственим превозом или пешице. Чланом 8 Закона о раду прописано је да општи акт послодавца (колективни уговор и правилник о раду) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, осим ако законом није другачије одређено. Чланом 9 Закона о раду предвиђено је да у случају непоштовања одредбе из члана 8 Закона о раду , односно уколико општи акт послодаца или уговор о раду предвиђа неповољније услове за запосленог од закона, примењују се одредбе закона. Дакле, да би постојала обавеза послодавца да запосленом надокнађује трошкове превоза за долазак и одлазак са рада неопходно је да је запослени имао одређене трошкове на име превоза. Уколико је запосленом на терет средстава послодавца обезбеђен превоз за долазак и одлазак са рада (сопствени превоз послодавца) или уколико запослени за долазак и одлазак са рада нема трошкове превоза (нпр. станује у близини места рада и нема потребу за коришћењем превоза), послодавац не би требало да има обавезу да запосленом надокнађује трошкове превоза, јер у овом случају трошкове превоза запослени није ни имао. Уколико запосленом није обезбеђен превоз за долазак и одлазак са рада (сопствени превоз послодавца), запослени има право а накнаду трошкова превоза само за дане када је долазио на посао. За дане одсуствовања са рада послодавац нема обавезу да запосленом накнађује трошкове превоза, јер запослени трошкове превоза није ни имао. Из цитираних прописа произлази да је накнада за превоз покриће трошкова доласка и одласка са рада у периоду у коме је запослени фактички радио, при чему се цитираним прописима ни на који начин не условљава остваривање овог права у смислу раздаљине од места рада до места становања, обраћања посебним захтевом и прилагањем рачуна, карата и слично. Уколико та удаљеност доводи запосленог у ситуацију да му је превоз до посла и натраг објективна потреба, послодавац је у обавези да му ове трошкове исплати, при том, начин на који ће запослени путовати, није од утицаја у ситуацији када општим актом послодавац није уредио мерила и критеријуме, као и начин остваривања овог права. Једино ограничење које закон прописује је да се трошкови превоза признају у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. Осим тога, запослени има право на накнаду ових трошкова само у периоду када је фактички радио. (Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж1. 2198/18 од 19. 8. 2018) Остаје нам дакле из свега наведеног спорна одредница навода из неке судске праксе „близина места рада“. Колика мора бити раздаљина између места становања и места рада није предвиђено ниједним прописом већ зависи од слободне судијске процене. Према томе закон никоме није укинуо право на исплату поменутих трошкова, па ће свако поступање послодавца којим се запосленом условљава ово право бити супротно закону. Руководиоци установа који тренутно поступају у складу са спорним „Правилницима о накнади путних трошкова“ и налажу запосленима да достављају фискалне рачуне и доказе о трошковима доласка на рад и одласка са рада, озбиљно ризикују да иницирају покретање лавине судских процеса и направе далеко веће трошкове од трошкова пореза који покушавају да избегну. У свету би се правдање трошкова за долазак и одлазак са рада туђим рачуном за бензин, за запосленог који, на пример, на посао долази бициклом, звало утајом пореза. Према Мишљењу Министарства финансија из Билтена Министарства Финансија, бр. 011-00-00040/2019-04 од 03.06.2020. године, запослени нису више у обавези да достаљају доказ на име покрића стварних и реалних трошкова за долазак и одлазак са рада. Променио се Закон о порезу на доходак грађана по коме је сада послодавац, за документоване трошкове превоза запослених за долазак и одлазак са рада, ослобођен плаћања пореза до износа 3.914,00 динара, а није се променио ниједан пропис који запосленима гарантује исплату наведених трошкова. Дакле, ово је системски проблем – проблем је у самом закону о раду, на републичком нивоу, и решење би требало налазити у усклађивању и измену кровних републичких прописа, закона. Дакле, трошкови превоза се исплаћују на основу присутности на раду и рачуноводствених исправа послодавца и то је једина исправа која правда исплату а не рачуни за гориво, фискални рачуни за такси превоз или карте за јавни превоз. Одредбом члана 16. Закона о порезу на доходак грађана (“Службени гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 80/02 – др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 – испр., 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11 – одлука УС, 7/12 – усклађени дин. изн., 93/12, 114/12 – одлука УС, 8/13 – усклађени дин. изн., 47/13, 48/13 – испр., 108/13, 6/14 – усклађени дин. изн., 57/14, 68/14 – др. закон, 5/15 – усклађени дин. изн., 112/15, 5/16 – усклађени дин. изн., 7/17 – усклађени дин. изн., 113/17, 7/18 – усклађени дин. изн., 95/18, 4/19 – усклађени дин. изн. и 86/19 – у даљем тексту: ЗПДГ) прописано је да се зарада из чл. 13. до 14б овог закона опорезује по стопи од 10%. Према одредби члана 18. став 1. тачка 1) ЗПДГ, не плаћа се порез на зараде на примања запосленог од послодавца по основу накнаде документованих трошкова превоза за долазак и одлазак са рада – до висине цене месечне превозне карте у јавном саобраћају, односно до висине стварних трошкова превоза, а највише до 3.914 динара месечно (усклађивање неопорезивих износа врши се на годишњем нивоу, а наведени износ је у примени почев од 1. фебруара 2019. године закључно са 31. јануаром 2020. године). Одредбом члана 13. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање (“Службени гласник РС”, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 7/12 – усклађени дин. изн., 8/13 – усклађени дин. изн., 47/13, 108/13, 6/14 – усклађени дин. изн., 57/14, 68/14 – др. закон, 5/15 – усклађени дин. изн., 112/15, 5/16 – усклађени дин. изн., 7/17 – усклађени дин. изн., 113/17, 7/18 – усклађени дин. изн., 95/18, 4/19 – усклађени дин. изн. и 86/19) прописано је да је основица доприноса за запослене и за послодавце зарада, односно плата и накнада зараде, односно плате у складу са законом који уређује радне односе, општим актом и уговором о раду, односно решењем надлежног органа. Према одредби члана 105. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – одлука УС, 113/17 и 95/18 – аутентично тумачење) зарада из члана 104. став 1. тог закона састоји се од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси, и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду. Сагласно одредби члана 105. став 3. Закона о раду, под зарадом се сматрају сва примања из радног односа осим, поред осталог, примања из члана 118. тач. 1-4) тог закона. Одредбом члана 118. став 1. тачка 1) Закона о раду прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз. Имајући у виду наведено, не плаћа се порез на доходак грађана на зараде на примања запосленог од послодавца, по основу накнаде трошкова превоза за долазак и одлазак са рада који су документовани одговарајућом веродостојном рачуноводственом исправом. Међутим, у случају када накнада трошкова превоза за долазак и одлазак са рада није документована одговарајућом веродостојном рачуноводственом исправом, такво примање подлеже опорезивању порезом на зараде по стопи од 10%. На накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, на коју запослени има право у складу са општим актом и уговором о раду сагласно одредби члана 118. став 1. тачка 1) Закона о раду (која се не сматра зарадом сагласно члану 105. став 3. Закона о раду), не плаћају се доприноси за обавезно социјално осигурање независно од пореског третмана тих примања према ЗПДГ. Одредбом члана 7. став 1. Закона о порезу на добит правних лица (“Службени гласник РС”, бр. 25/01, 80/02, 80/02 – др. закон, 43/03, 84/04, 18/10, 101/11, 119/12, 47/13, 108/13, 68/14 – др. закон, 142/14, 91/15 – аутентично тумачење, 112/15, 113/17, 95/18 и 86/19 – у даљем тексту: ЗПДПЛ) прописано је да се за утврђивање опорезиве добити признају расходи у износима утврђеним билансом успеха, у складу са МРС, односно МСФИ и МСФИ за МСП, као и прописима којима се уређује рачуноводство, осим расхода за које је овим законом прописан други начин утврђивања. У складу са одредбом члана 9. став 2. ЗПДПЛ, примања запосленог која се, у смислу закона којим је уређено опорезивање дохотка грађана, сматрају зарадом, укључујући и примања на која се до износа прописаног тим законом не плаћа порез на зараде, признају се као расход у пореском билансу у пореском периоду у коме су исплаћена, односно реализована. Према прописима којима се уређује рачуноводство, књижење пословних промена, између осталог, на рачунима прихода и расхода, врши се на основу веродостојних рачуноводствених исправа, при чему рачуноводствена исправа представља писани документ или електронски запис о насталој пословној промени, која обухвата све податке потребне за књижење у пословним књигама тако да се из рачуноводствене исправе недвосмислено може сазнати основ, врста и садржај пословне промене. Веродостојном рачуноводственом исправом, у смислу наведених прописа, сматра се рачуноводствена исправа која је потпуна, истинита, рачунски тачна и приказује пословну промену. Имајући у виду наведено, у случају када накнада трошкова превоза за долазак и одлазак са рада није документована одговарајућом веродостојном рачуноводственом исправом, при чему је предметна накнада опорезована порезом на зараде по стопи од 10%, сматрамо да се иста (накнада) признаје као расход у пореском билансу у пореском периоду у коме је исплаћена, сходно члану 9. став 2. Имајући у виду наведено, јасно је да у домену радноправних односа, и у приватном а посебно у јавном сектору, влада потпуни хаос у прописима и у судској пракси, и да се питања морају систематски решавати. Запослени грађани су незадовољни, а држава је због огромног повећања радних спорова у незавидном положају. Посебан проблем јесте и немогућност доказивања стварног места пребивалишта односно боравишта запосленог, те лица која су званично, према подацима из личних докумената пријаљена на адресама у другим местима ван места рада, а заправо станују у истом месту у којем и раде… Но, ово је тема за неки од наредних текстова.